Baletić: Sad čekam da naši novi prijatelji Amerikanci okupatorima KiM kažu – široka vam Albanija

IZEM TI HITLEROVU OSOVINU BERLIN-RIM-TOKIO NASPRAM OVE DANAŠNjE KOALICIJE VOLjNIH * Prošle godine u februaru, Velika Britanija i Francuska, uz podršku NATO-a, smislile su i „Koaliciju voljnih“. Tu sad ima već 37 država. Zadatak im je voljno dočekati Rusiju na nišan – sve kao pomažući Ukrajini! Sva sreća što Srbija nije voljna! Vučić kaže da na sastanke voljnih tamo nije išao. Nije ni vojsku vodio da s voljnima maršira! Videla sam. E, zašto – i poziv i prvi red (?!) – znam samo da nije bez neke!   * Taman se završi Pariz – pa onda 'ajde već sutradan u Ukrajinu kod najvoljnijeg Zelenskog – na Samit Jugoistočne Evrope i Ukrajine! E, kad sam videla da posle samitovanja nije potpisao zajedničku Deklaraciju, kojom su opljuvali Rusiju i zakleli se da će je čvrsto, voljno i jedinstveno držati na nišanu – pao mi je kamen sa srca! I sledeću zamku, zvanu polaganje venaca na vojničkom kijevskom groblju, što je – ne pijetet, nego svrstavanje u tom poturenom ratu među slovenskom braćom – uspešno je izbegao! * Potom dođe i 17. juli i onaj „strateški dijalog“ sa Amerikom. Kad bih jznala jesmo li mi u Vašington otišli goloruki ili smo spakovali na put i „crvene linije“ – ne bih imala dileme! Jer, pojaviti se na stolici pred Amerikom i sa njom praviti strateške dogovore, a da se pri tome ne povuče crvena linija neodustajanja od – do sada uspostavljenih odnosa sa Rusijom i Kinom – dupla je pogibija! * Ali, to što Amerika nije ispoštovala moćnu Rusiju – ne znači da neće nas u „strateškoj saradnji“. Što (?!) – zar se čudesa ne dešavaju...?!  I, da znate – nisu moje nade tek tako. Takva saradnja znači da je Amerika nama sad prijatelj! Ma – prelepo! Raduje me! * Čekam da, za početak, naši prijatelji lepo otkažu podršku šiptarskim okupatorima našega KosMeta i jasno narede: razlaz – široka vam Albanija, iz koje ste se uvukli na tuđu teritoriju!. A kad sve posložim – sve mi je, brate, potaman – jedino me urniše dilema: ne znam da li da svu nadu položim u čudesa, ili u ove naprasno stečene prijatelje?     _________________________________________________________________________                Autor: Milijana BALETIĆ                VRATIO se točak istorije. Potiljak u potiljak zbili redove „voljni“!                Svi ko jedan okačili „strojnicu“ o voljno im rame – da parafraziram Šeksa koji je izdao komandu Hrvatima kada su '90-tih jurišali na Srbe: „Hrvatska strojnica o hrvatsko rame“.                Tada smo plen bili mi – šačica pravoslavnih Srba na Balkanu – a na strani proksi zapadnjaka protiv nas bilo je i naše „brastvo i jedinstvo“ iz zajedničke nam Juge.                Bila je to jedna profesionalno organizovana udružena vežba u kojoj su zašli u svaki srpski proplanak i kuću – rafalima ih zbijali u gomilu, pa u kolonu i uterali u skraćenu Srbiju!                To što je usput poubijano, normalno – ne mogu takve „vežbe“ s bojevom municijom bez žrtava.                Uglavnom, vežba je besprekorno odrađena. Ma, pravi „paketić“ koji je u praksi sve proverio – i oružje, i volju tadašnjih voljnih da se vidi kako svi ko jedan, združeno, deluju u hajci. K'o kada se organizuje masovka na zveri kada složno naoružani lovci okruže teren, sužavaju obruč, usmeravaju polako na zasedu, i onda – raspali!                Tu se na malom prostoru i nad to malo „zloćestih“ Srba, ispitalo sve što je neophodno za najvećeg neprijatelja – isto pravoslavnog – s tim što im je sad proksi Ukrajina.                A, mašta ne da im radi – stić' ne mogu da im projekte po'vatam! Stalno istrčavaju sa inovacijama. Prošle godine u februaru, Velika Britanija i Francuska, uz podršku NATO-a, smislile su i „Koaliciju voljnih“. Tu ih, uz sve evropske ključne zemlje, plus Australiju, Kanadu, Japan i Novi Zeland, sad ima već 37 država. Zadatak im je voljno dočekati Rusiju na nišan – sve kao pomažući Ukrajini!                Izem ti ja onu pod Hitlerom Osovinu Rim-Berlin-Tokio, pri voljnima danas!                Neka, koliko ih je – nego koliko su svi oni voljni – sva silo nebeska?!                Evo je i nesrećna Makedonija voljna! I ništa manje nesrećna Crna Gora, koja se sad nešto povukla – ponaša se kao i da jes' i da nije. Između ove dve nesreće – mrtva je trka – ne samo u ovome.                Sva sreća što Srbija nije voljna! Samo bi nam još to trebalo u ovoj tihoj okupaciji zapadnjaka, koji sve kao neće, pa onda – 'ajde 14. jula predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na Dan proslave pada Bastilje i to – u prvom redu među voljnima u Parizu!                Ali, kaže da na sastanke voljnih tamo nije išao. Nije ni vojsku vodio da s voljnima maršira! Videla sam.                E, zašto – i poziv i prvi red (?!) – znam samo da nije bez neke!                  Taman se završi Pariz – pa onda 'ajde već sutradan u Ukrajinu kod najvoljnijeg Zelenskog – na Samit Jugoistočne Evrope i Ukrajine! E, kad sam videla da posle samitovanja nije potpisao zajedničku Deklaraciju, kojom su opljuvali Rusiju i zakleli se da će je čvrsto, voljno i jedinstveno držati na nišanu – pao mi je kamen sa srca!                I sledeću zamku, zvanu polaganje venaca na vojničkom kijevskom groblju, što je – ne pijetet, nego svrstavanje u tom poturenom ratu među slovenskom braćom – uspešno je izbegao!                Pariz i Kijev preživeh – dođe 17. jul i Vašington!                Tome je prethodila Vučićeva izjava 13. jula za „Fajnenšel tajms“ da je Beograd dobio „neku vrstu prijateljskog upozorenja“ da verovatno produžetka rada NIS-u, nakon isteka jula, više neće biti, da konačno rešenje isključivo zavisi od Amerike i – da je energetski sektor idealan za američke investicije.                E, ova poslednja rečenica – kompletno objašnjava NIS!                Potom, 17. jula, u Vašingtonu, naš šef diplomatije Marko Đurić potpisa „stratešku saradnju“ sa Amerikom. U delegaciji je bio i tamošnji nam ambasador Dragan Šutanovac, koga – prema lojalnosti zovu i ŠuNATO-vac!                Tu ti se između nas i njih isklesaše 4 stuba strateške saradnje: Energetika i infrastruktura, Ekonomija i napredne tehnologije, Obrazovanje i nauka i Politička bezbednost i saradnja.                Kad se iz tih formulacija jednostavnim rečima izvuče suština (koja inače doslovno i stoji u tome što smo potpisali) – prvo na šta smo se obavezali je diversifikacija izvora energenata, smanjenje zavisnosti od ruskog gasa kroz projekte tečnog prirodnog gasa i nove gasne koridore.                Bravo! Ma, samo da se već jednom i sa tim Rusima raskrsti!                U ovu energetiku je upala i izgradnja hidroelektrane „Đerdap 3“.                I za ovo – bravo! To što je Kina u ovoj oblasti neprikosnoveni lider u svetu i po broju, i po instalisanoj snazi, i po najimpozantnijim inženjerskim rešenjima – pa šta! Nije ni 4. ili 5. mesto (zavisi kako se računa) na kojem je Amerika – baš toliko daleko od prvog.                Pošto smo mi isplanirali i gradnju nuklearnih elektrana – a Amerika je zapela da nam ih ona gradi – e, ovde po stručnosti, naprednoj tehnologiji i broju izgrađenih, apsolutno prvo mesto u svetu drži Rusija! To što je tu Amerika na nezavidnom mestu, van svetskog vrha – pa šta (!) – kako će da nauči ako ne dobije šansu da vežba?!                Tu su i još 2 stuba „strateške saradnje“: vraćanje „Fulbrajtovog“ programa i – redovno konsultovanje o našoj spoljnoj politici!                U prevodu: sa ovim prvim treba pokupiti kajmak pameti srpske i odvesti za Ameriku! A, ovo drugo – zar nekome treba crtati šta znači?!                Ostali „stubovi“ – oko saradnje u veštačkoj inteligenciji, ispitivanju Marsa i – zaštiti srpskog kulturnog nasleđa na KosMetu – podjednako mi zvuče ozbiljno!                Moram ovde da udenem jednu malu digresiju – dan pre, 16. jula, u Šangaju su Rusija, Kina, Srbija i još 26 država (među njima nije Amerika) potpisale sporazum o osnivanju Svetske organizacije za saradnju u sferi veštačke inteligencije – ovo je prvi put, na ovom nivou, urađeno za taj najbitniji resurs 21. veka! Milijana Baletić                Kad bih ja sad znala jesmo li mi u Vašington otišli goloruki ili smo spakovali na put i „crvene linije“ – ne bih imala dileme!                Jer, pojaviti se na stolici pred Amerikom i sa njom praviti strateške dogovore, a da se pri tome ne povuče crvena linija neodustajanja od – do sada uspostavljenih odnosa sa Rusijom i Kinom – dupla je pogibija!                Em, se gubi pouzdan, temeljan, iskren i najvažniji oslonac i zaštita na globalnoj vetrometini smene epoha, em – vezanih ruku privedena Srbija na tacni servira predatoru!                Kako izgleda sudbina onoga koji pred njih dođe, što bi rekli Italijani – „go kao crv“ – videli smo i kod nas i kod drugih.                Možete misliti i kako izgleda „časna reč“ zapadnjaka. Ja ih iz '90-tih znam toliko – sve časnija od časnije! Držali su ih se, ma – ni onoliko koliko je izgovore ili napišu!                Amerika je, izgleda, izigrala i sve dogovore koje je dala Putinu 2025. u Enkoridžu na Aljasci! Dana nema da ne čujemo kako ništa od dogovorenoga ne poštuje!                Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je pre neki dan izjavio: „Mi više nećemo verovati Zapadu da želi postizanje rešenja putem pregovora. Ove rezerve dobrih odnosa i nade su potpuno iscrpljene“.                Ali, to što nije ispoštovala moćnu Rusiju – ne znači da neće nas – u ovoj „strateškoj saradnji“. Što (?!) – zar se čudesa ne dešavaju...?!                I, da znate – nisu moje nade tek tako. Koliko znam, Rusija i Amerika nemaju „stratešku saradnju“ kao mi. Jer, to se – samo sa prijateljima radi.                Znači: Amerika je nama sad prijatelj! Ma – prelepo! Raduje me!                Sad ja čekam da, za početak, naši prijatelji lepo otkažu podršku šiptarskim okupatorima našega KosMeta i jasno narede: razlaz – široka vam Albanija, iz koje ste se uvukli na tuđu teritoriju! A, šta drugo od prijatelja očekivati, pogotovo što bi to bila – i jedina, i cela – pravda za to srpsko sveto mesto!                 I, kada sve ove činjenice, i opštu oduševljenost pod žmurkom, posložim – sve mi je, brate, potaman – jedino me urniše dilema: ne znam da li da svu nadu položim u čudesa, ili u ove naprasno stečene prijatelje?     Kategorije: Šta to pišu?