Pavić: Odlazak građanina Šmita je početak nepovratnog procesa dekolonizacije BiH

„REPUBLIKA SRPSKA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – POLITIKA BALANSIRANIH ODNOSA“ – IZLAGANjE ALEKSANDRA PAVIĆA * Da su se američki tvorci Dejtona i njihovi evropski i sarajevski vazali držali slova Dejtona, BiH bi možda imala šansu da opstane, pa čak i da bude relativno funkcionalna * Centralizovana BiH je za zapadne sile, osim ideološke, imala i prateću, geopolitičku svrhu: upravljanje post-jugoslovenskim prostorom kroz aktivnu parcelizaciju i usitnjavanje srpskog državno-etničkog prostora. Jer Srbi upravo predstavljaju onu vrstu etničkog korpusa koji je bio i ostao poseban trn u oku globalizatora – poseduju drevni nacionalni identitet i svojevrstan kult državotvornosti * Dva su faktora opasni proces zaustavila: 1. drugi dolazak Trampa i 2. sposobnost rukovodstva Republike Srpske da promenu u Beloj kući iskoristi zarad početka oslobađanja od nametnute bosansko-hercegovačke ludačke košulje. Srpska učvršćuje veze sa snagama novog suverenizma i multipolarizma, sa centrima u Beloj kući, Moskvi i Pekingu * Bosna i Hercegovina je ponovo, kao i pri kraju austrougarske okupacije, postala svojevrsni poligon za borbu između jednog dekadentnog starog poretka i novog koji još nije potpuno definisan ali svakako, za razliku od starog, nudi srpskom narodu priliku da zauzme mnogo bolju i povoljniju geopolitičku poziciju ___________________________________________________________              DO dolaska druge Trampove administracije, Bosna i Hercegovina je bila, činilo se, beznadežni zatočenik liberal-globalističkog poretka. I više od zatočenika: BiH je tom poretku služila kao svojevrsno ogledno dobro, teritorija naizgled rezervisana za eksperimente u stvaranju multi-kulti države pod strogim, ali navodno pravednim i humanim neokolonijalnim nadzorom nameštenika zapadnih kolonijalnih sila.              Naravno, ispod te zvanično predstavljene površine se istovremeno odvijao i proces ciljanog razgrađivanja Republike Srpske i manje-više kontrolisanog demoliranja srpske državnosti – i to sa obe strane Drine.              Naravno, da su se američki tvorci Dejtona i njihovi evropski i sarajevski vazali držali slova Dejtona, Bosna i Hercegovina bi možda imala šansu da opstane, pa čak i da bude relativno funkcionalna. No, kao što je slučaj sa praktično svim ugovorima i sporazumima u kojima nedogovorosposobne zapadne sile učestvuju, i Dejton je posmatran utilitarno, kao nešto privremeno, potrošna roba u službi krajnjih zapadnih ciljeva – dakle ugovor podložan jednostranim promenama, kršenjima, izigravanjima i relativizacijama.              Lokalni korisnik tih beneficija je na prvom mestu bilo političko Sarajevo, ali i drugi regionalni centri neprijateljski orijentisani prema srpskom faktoru.              Bilo je moguće držati BiH u tom višedecenijskom stanju provizorijuma u uslovima kada je Zapad još uvek postojao kao manje-više ujedinjeni globalni hegemon, šire poznat pod pojmom ”kolektivni Zapad”. I tu se nije radilo samo o pukoj vojno-ekonomsko-tehnološkoj dominaciji, već i o gajenju istih, liberal-globalističkih vrednosti, upravljenih ka istom cilju – uspostavljanju svetske dominacije, odnosno vladavine po zamisli zapadnih centara moći. Aleksandar Pavić              Dakle, pravljenje centralizovane višenacionalne tvorevine pod ”prosvećenim” zapadnim nadzorom je predstavljalo ideološki imperativ koji je trebalo da u praksi demonstrira perspektivnost pravljenja evropskog ”lonca za topljenje” (melting pot-a), što je očigledno bila sudbina koja je bila namenjena čitavoj Evropskoj uniji, odnosno starim evropskim nacijama koje bi se našle pod kontrolom Brisela. (U isto vreme, širenje EU i NATO-a na istok je trebalo da bude u cilju slabljenja i pokoravanja Evroazije.)              Međutim, kao što je već rečeno, projektovana centralizovana BiH je za zapadne sile, osim ideološke, imala i prateću, geopolitičku svrhu: upravljanje post-jugoslovenskim prostorom kroz aktivnu parcelizaciju i usitnjavanje srpskog državno-etničkog prostora. Jer Srbi upravo predstavljaju onu vrstu etničkog korpusa koji je bio i ostao poseban trn u oku globalizatora – poseduju drevni nacionalni identitet i svojevrstan kult državotvornosti.              A uz to se tradicionalno smatraju bliskim, isuviše bliskim saveznicima permanentno demonizovane Rusije, bez čijeg konačnog pokoravanja nikakva svetska vladavina ili dominacija ne može da dođe u obzir.              Dva su faktora ovaj opasan proces zaustavila: 1. drugi dolazak Trampa i 2. sposobnost rukovodstva Republike Srpske da promenu u Beloj kući iskoristi zarad početka oslobađanja od nametnute bosansko-hercegovačke ludačke košulje. Dok se sarajevske političke strukture i dalje grčevito drže za one delove starog poretka koji još uvek opstaju – preselivši svoj centar iz Vašingtona u Brisel i glavne zapadno-evropske prestonice – Republika Srpska učvršćuje veze sa snagama novog suverenizma i multipolarizma, sa centrima u Beloj kući, Moskvi i Pekingu.              Mora se istaći da ova prilika nije pala Republici Srpskoj u krilo sama od sebe. To što je Milorad Dodik tokom poslednje tri američke predsedničke kampanje jasno i javno deklarisao svoju podršku kandidaturi Donalda Trampa je možda ključni faktor koji je omogućio da Republika Srpska uopšte dođe u poziciju da sebe tako brzo nametne novoj američkoj administraciji, pogotovo u svetlu vrlo složene svetske situacije.              I, tu se nije radilo samo o ličnim afinitetima ili dobroj političkoj proceni, već i o nečem dubljem – deljenju osnovnih zajedničkih vrednosti, poput privrženosti hrišćanskoj kulturi i tradiciji, antiglobalizma i posvećenosti suverenizmu. Pri tome ne treba zanemariti i posebnu vrednost činjenice da su samo Dodik i Viktor Orban imali petlju i političku hrabrost da sa prostora pod dominacijom, ili bolje reći okupacijom liberal-globalističkih centara moći daju jasnu podršku njenom transatlantskom antipodu. Stalni predstavnik Rusije u SB UN Vasilij Nebenzja              S druge strane, ono što je za Republiku Srpsku postala prednost, za političko Sarajevo postaje problem. Za početak, krah kolektivnog Zapada nužno sa sobom nosi i znatno smanjivanje pritiska protiv ne samo Srpske već i srpskog naroda uopšte. Drugo, deklarisana prohrišćanska orijentacija Trampove administracije ne može a da ne onespokoji sarajevske kripto-islamiste koji su se decenijama uspešno kamuflirali ispod ”građansko-demokratskih” maski, baš po meri i receptu njihovih zapadnih pokrovitelja i pratećih medijsko-marketinških pomagača.              Pogotovo treba da ih zabrine deo nove strategije Bele kuće za borbu protiv terorizma, koja specifično pominje opasnost tzv. ”Crveno-Zelene” koalicije, odnosno saveza između ekstremne levice – pod koju se vrlo lako može svrstati i dobar deo nosilaca woke ideologije iz EU – i islamista.              Jer, u borbi za vaspostavljanje vrednosti koje su, po viđenju nove američke administracije, učinile ne samo SAD već i ceo Zapad velikim, liberal-globalističke elite koje su lukavo koristile islamizam za destabilizaciju ne samo nacija već i hrišćanstva i hrišćanskih vrednosti uopšte za Trampovu Belu kuću predstavljaju možda najozbiljnijeg a skoro sigurno i najomraženijeg neprijatelja. Zajedno sa svojim islamističkim saveznicima, razume se.              Uostalom, Vens i Rubio su na bezbednosnim konferencijama u Minhenu 2025. i 2026. već jasno oslikali ideološku pukotinu koja se dolaskom Trampove administracije otvorila posred političkog Zapada i time praktično bacili rukavicu EU. Republika Srpska se, bar u ideološkom smislu, našla na američkoj strani te pukotine, i ona tu činjenicu sada maksimalno koristi.              Bosna i Hercegovina je ponovo, kao i pri kraju austrougarske okupacije, postala svojevrsni poligon za borbu između jednog dekadentnog starog poretka i novog koji još nije potpuno definisan ali svakako, za razliku od starog, nudi srpskom narodu priliku da zauzme mnogo bolju i povoljniju geopolitičku poziciju.              U svemu tome, već sad se može reći da je odlazak građanina Šmita označio početak nepovratnog procesa dekolonizacije BiH i resuverenizacije naroda koji to istinski žele i koje su spremni da se za to izbore i nađu svoje mesto u novoj geopolitičkoj preraspodeli karata, ali i da se aktivno bore za vrednosti koje su suprotstavljene starom, dekadentnom liberal-globalističkom poretku.              Srpski narod u Republici Srpskoj to sigurno jeste.              (Tribina je održana 27. maja u Pres-centru UNS, u organizaciji portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“, uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)     Kategorije: Serbian Point