Piše: Branka Marković
Sećate li se, poštovani građani Vranja, detinjstva na našoj kaldrmi, trčanja kroz sokake i avlije, praznika, slava i svečanih dana ali i svega što si beše i nema da se vrne!?Pa mi neka svetlost puni zenice i kao da ispred sebe i sada gledam u ona dva fenjera od nekad: obešeni o kućnim kapijama i kapidžicima, naročito pred naše mile slave Svetog Arhangela Mihaila – Aranđelovdana, i Svetog Nikolu – Nikoljdana, blistaju kroz slavsku maglu, gustu i hladnu i razlivaju duh svetosti i porodičnog blagostanja u zajedništvu i zaveštanju predaka naših. Ta slika slavskih fenjera (da bi se znalo u čaršiji da ta kuća slavi), petrolejskih lampi i ulica vranjskih, načičkanih kućama, koje su spokojno utonule u poštovanje svetitelja, molitve i milosti, ljubavi Božje – još uvek ne jenjava u sobi moje duše.Sveti Georgije - Đurđic, Sveti Ilija, Sveta Petka Paraskeva, Duhovski ponedeljak, Mitrovdan, Sretenje Gospodnje, Petrovdan, Sveti Alimpije, Sveti Jovan Krstitelj, Mladenci, Vavedenje Presvete Bogorodice i još mnoge druge slave – duhovnost vranjske svakodnevice pretvorile su u svetilište i čuvarkuće porodičnih vrednosti i oporuka, a nas, Vranjance, u vredne domaćine i vernike. I zaista: kuće su tada oživljavale, progovarale, jer krsna slava je u starih Vranjanaca bila važan praznik rodovske zajednice: ritual slavski bio je svima drag, domaćice su danima čistile kuću i planirale trpezu, a rođake i prijatelje je na večeru zvao neki muškarac iz kuće, sa “pangurom” rakije i jabukom.
Foto Vranje news
Sa duvara prekrečenih starinskim valjcima bronzanih šara – gledali su u nas sveci, ljudi sa krunama i lepom svetlošću oko glave i žezlom u ruci, krilima! Pogled im je bio mio i blag a ipak, nekako značajan, kao da su nam dopirali do kostiju i znali sve o nama, deci, ali i odraslima.Sa ikona i slika, njihov bi nas pogled pratio svugde po kući. Izgledali su nekako važno, strogo, nepotkupljivo, kao da sve znaju i mi, deca, u celoj toj svečanosti koja je mirisala na vruć hleb, pite i bosiljak, kupus i praziluk, beli luk - bili smo čudesno tihi, mirni, dobri. U kući su, naše majke i babe brižno i usplahireno trčkarale od sobe do sobe, pa do kuhinje. I sve tako, u krug: da im nešto ne promakne, da stolnjak bude besprekorno čist i beo, da poslužavnike i “šafoljčiki” sa slatkom od šljiva ili višanja lepo očiste i spreme za goste, natoče najukusnije vino, posluže najbolje slavsko žito sa malo cimeta i nastruganim morskim oraščićem - iznesu najlepše kašičice i čaše za slatko posluženje, uštirkaju čipku, posebno šustiklu na kojoj će ležati predivno ukrašen slavski kolač. Pamtite li te dane i one iznenadne, prve snežne pahulje koje su nam se topile na nosu i obrazima pred Svetog Nikolu, dok su nas deda, nana, otac ili majka držali za ruku: nešto malo posle ručka, polazili smo, rumeni u licu od predvečernjeg mraza, ušuškani u kapute i đubretarce, na slavu kod komšija, rođaka i prijatelja. A napolju – mraz. Katkad i kiša. Kroz gustu svetonikoljsku noć, uvijenu maglom vranjskom i mirisom čađi, hrastovine i tamjana, idemo od slavske kuće do kuće, ispod starih lipa kod Duvanske i šam-dudova utonulih u jesen ili zimu, obasjanih prolećem ili letom - polagano, tiho, svečano i ozbiljno. A radosno, celim bićem!I nigde, mi, žurili nismo.
Foto Vranje news
Uoči slave, važno je navečerje slavsko ili zaslug. U Vranju je zaslug bitan, jer je to veče pred slavu: postavi se trpeza ili sofra za ukućane i najbliže, a astal je prepun raznih đakonija. Ipak, takva večera bila je “najslatka”, a bez preterivanja u jelu i piću, bez azdisl’k (preterano zadovoljstvo, uživanje). Na gradskom vranjskom zaslugu (posnom), mogli ste pojesti presnu pogaču, ribu, suve paprike napunjene pirinčom i svežim peršunom, pasulj, različite vrste pita i nešto od turšije, salatu od krompira i crnog luka sa sirćetom. Ako je zima, najčešće su, uz takvu hranu služili jabuke i kruške, orahe, pa i grožđe iz tegli. Sve skromno, ali vrlo ukusno i pažljivo pripremljeno, domaćinski. Pre navečerja, sveštenik je već obišao kuću koja slavi. On je krstio vodu, ujutro („krstena vodica“ kojom se umesi slavski kolač), podelio nam drvene krstiće i bombone i blagoslovio porodični dom kandilom kojim je, kad je njime mahao, oduševljavao nas, decu. A onda – dočekivali smo, radosno, i taj veliki slavski dan. Domaćin goste dočekuje gologlav, sa osmehom i čeka ih, ponekad, i na samoj kapiji kuće, iz poštovanja. Gosti, kad uđu u avliju i kuću, čestitaju rečima: „Srećna slava, domaćine!“Njih, posle domaćina, dočekuje i domaćica, i to uz slatko od šljiva, višanja, kora lubenica i sl - na sjajnom starinskom poslužavniku prekrivenim heklanom belom šustiklom (najčešće).
Foto Vranje news
Gosti „kusaju“ slatko, „faliv gu domaćicu“, pa sednu na stolice pristavljene uza zid ili za sto na kome je, prosto blistao lepotom visok, majstorski ukrašen slavski kolač i na njemu tri, kao na krst postavljene voštane sveće, flaša vina, rakija, kuvano slavsko žito, čanci, kašike, staklene tacnice za kolače. Nije bilo čudno da to slatko, pa i kolačiće, kasnije, poslužuje i neka devojka iz komšiluka ili iz čaršije (udavača, devojka za udaju). Njeni roditelji su, mesec dana pre slave, već bili kod domaćina i pitali ga, ugovorili da njihova ćerka poslužuje u toj kući na slavski dan, da bude viđena, predstavljena čaršiji.U starom Vranju, sveštenik je dolazio na krsnu slavu u kuću, obično na zaslug: presekavši kolač sa domaćinom (svi stoje oko stola dok to radi, krste se), blagosiljao je kuću, a onda odlazio dalje, u drugi slavski dom. Kad sveštenik ode, počinju i zdravice, a svečana večera za ukućane protiče u tišini. Posle večere, opet se kuća i svetac blagosiljaju zdravicom i tad ulaze u gostinsku sobu mlade devojke i žene i čuje se i tiha pesma, uz devojački poklik: „Na zdravlje i slatka nam večera!“Pred svakim gostom stajao je satlik vina i čim se vino načne, odmah se dopunjuje. Na odlasku, kuvali su i služili crnu tursku kafu i prinosili je gostima u poslužavniku zajedno sa staklenom činijicom prepunom kockicama šećera.
Foto Vranje news
Ipak, krsne slave starog Vranja, one gradske, bile su u znaku slavskih kolačića, raznobojnih, različitih, većih i manjih, baklave i boze-limunade. Sećam se, nana mi je govorila , kod jesenjih i zimskih slava (pa i u proleće) da ponesem kišobran. A kiše – nigde! „Zašto, nano? Ne pada kiša!“„Dete moje, vidim da ne vrne! Al' običaj u Vranje je da si deca, pa i stari, turiv, spustiv neko kolače u polurasklopen kišobran! Tatko ti ne ti je rekja? Leleee...da si znaješ od s'd! U tol'ko kuće ulegneš i ne možeš svi kolačiki da gi probaš, a drčni smo si! Će si uzmemo za posle, će si ga otvorimo kišobranče i – ete kolači!“Pre svega, najvažnije je bilo da su prepuni - oraha, da bude preko sedam vrsta (domaćice su se utrkivale koja će više vrsta da napravi), a gosti su posluživani samo tim kolačima (ne kao danas, gde se preteruje u jelu i piću što i nije hrišćanski). Dakle, jedni gosti ulaze, drugi odlaze i sve tako: ostanemo po dvadesetak minuta i idemo u sledeću slavsku kuću. Pa, svi slave, šta da radimo!Dok sede, gosti ne razgovaraju glasno, nema pričanja viceva, ni nepristojnog smeha, glasne muzike. Retko ko i zapali cigaretu, iz obzira, a oni baš „teški pušači“, izađu u avliju gde „duvanišu“ dok se igraju sa psom na lancu, pa se čaršijom čuje i lavež pasa a kaldrma se ljudima napuni: svi negde idu sa osmehom i opušteni, doterani i svečani. Pa eto, dragi moji Vranjanci i moje novo Vranje, setim se, katkad, tih lepih dana bez stresa, žurbe i iskrenijeg druženja sa malkice zavisti a mnogo, mnogo ljubavi i toplih zagrljaja.
Foto Vranje news
Istina, da su napolju te večeri, kad smo slave naše slavili - padali sneg i kiša, nebitno je bilo: u svakom kutku našeg doma blistavost i sjaj blještali su u grejali nam srca, oči i obraze, a naše su majke trčkarale po kući, zajapurene u licu od posla i brige da sve bude kako treba i da se pred gostima, sutra, ne obrukaju. Tada su bile najlepše i takvih ćemo ih se uvek sećati, baš na ove svete dane. Sunca su blistala oko njih, videli smo ih jasno, iako smo bili samo deca koja će sutra dobiti brdo čokolada od gostiju, pa smo slavu jedva čekali.Uskoro će mnoge domove ukrasiti zaslug Svetog Nikole, slava!Napolju će možda biti tmurno, hladno, kišovito. Možda padnu i one nekadašnje slavske pahulje, ko zna?Ipak, oko nas će neka sunca plesati, vrpoljiti se i leteti, trčkarajući okolo tankim nožicama koje ćemo samo mi videti. Pa će nam lepo biti u srcu, jer uspomene naviru i kao da nam majke, očevi i naši najdraži nešto šapuću, jer iza ugla kuće ili sokaka - opet ćemo ugledati krajičak majčine plave cicane kecelje dok žuri da postavi sofru i beli čaršaf. Potrčaćemo za njom, mada znamo da je nikada nećemo stići: odavno je otišla, da možda, na nekom drugom mestui i na drugom astalu, ukrašava slavske kolače, miluje i hrani avlijskog psa i pali petrolejku kod stare šupe, bez da sedne na stolicu, da se odmori: nek se zna da slavimo i nek nam molitve budu uslišene!Svejedno, ona malena sunca su oko nas. Posle slavskih dana, sunce ćemo zadržati u zagrljaju, dočekavši njime i mili Božić i Badnje veče. Sa verom u duši jer – ko dušu ima, molitvu će njome ispuniti i to je sasvim – dovoljno. Nek su nam radosne i blagoslovene - sve naše slave!
DruštvoSveti Nikolavranjske krsne slaveBranka Marković